Nekada davno u jednom dalekom gradu živeli su cvrčak i mrav. Bili su veliki prijatelji, pravi drugari iz školske klupe. Na svakom času bi sedeli zajedno, družili su se tokom odmora i posle škole. Dolazili su jedan kod drugog kad god bi imali vremena. Delili su tugu i radost, i dobro i zlo. Bilo je to iskreno, dugogodišnje prijateljstvo. Ipak, iako su bili pravi prijatelji, njih dvojica su bili potpuno različiti.

Mrav je tokom cele godine vredno učio. Nije želeo da propusti nijedan dan da radi na sebi i na svom napretku. Bio je radoznao i željan znanja. Uživao je u učenju i saznavanju novih stvari. Voleo je sve školske predmete, ali je naročito voleo engleski jezik. Oduvek su ga zanimali strain jezici, pa je čenje engleskog jezika bilo nešto u čemu je najviše uživao i čemu je bio maksimalno posvećen. Slušao je pažljivo na času, bio je aktivan, uvek bi pitao nastavnika kada mu nešto nije bilo jasno, a pritom je redovno radio sve domaće zadatke. Sa druge strane, cvrčak nikada nije voleo da uči. Škola i učenje ga nisu mnogo interesovali. Večito se čudio mravu zašto toliko uči, nikako mu nije bilo jasno kako učenje može biti zabavno. Nije mogao da dočeka letnji raspust, kako bi se već jednom rešio njemu dosadnih školskih udžbenika i zadataka. Cvrčak je uživao u muzici, voleo je da svira, peva, i igra. Jedini problem je bio u tome što on po cele dane ništa drugo nije ni radio. ,,Šta ćeš da radiš kad dođe septembar, a ti ni pipnuo knjigu nisi?”, upita ga zabrinuto mrav. Pokušavao je da ga motiviše, da ga podstaktne da uči barem malo, ali cvrčak ni da čuje. On se nije brinuo ni najmanje. Mrav je takođe znao da uživa i da se zabavlja, ali je i vrlo dobro znao da se znanje ne stiče preko noći, da će morati da se potrudi ako želi da nauči engleski jezik. Shvatio je da je sve moguće kada se dovoljno želi, ali i da je dobra organizacija ključ uspeha. Tako je mrav vredno ustajao ujutru da uči, a kasnije bi mu ostajalo vremena za razne druge aktivnosti.

Ipak, letnji raspust proleteo je kao tren. Osvanuo je septembar, a sa njim ujedno i nova školska godina, te su se cvrčak i mrav ponovo našli u školskim klupama. Mrav je tada uvideo da sav trud nije bio uzaludan i da je svakodnevan rad urodio plodom. Kad god bi nastavnici zadali neki zadatak, mrav bi ga s lakoćom uradio. Na kontrolnim zadacima uvek bi zablistao, a odgovaranja su mu išla kao od šale. Sve same petice nizale su se u njegovoj rubrici u dnevniku. Ali zato cvrčak! Sušta suprotnost! Kod njega je bila sasvim drugačija situacija. Na kontrolnom, jedino što je sa sigurnošću znao da popuni, bilo je ime i prezime. Za razliku od mrava, cvrčak je dobijao loše ocene. Nije bio aktivan na času, mrzelo ga je da radi domaće zadatke, sve mu je bilo teško.

I dok su mrava nastavnici s ponosom hvalili, cvrčka su prekorevali što ceo raspust ništa nije uradio. Cvrčak je tek tada uvideo koliko ima rupa u znanju, a i ono što je već znao – zaboravio je. Upitaju ga nastavnici zašto nije učio, a on će na to: ,,Nisam imao vremena“. Srećom, cvrčku nije trebalo dugo da shvati da nastavnici imaju dobru nameru i da moraju da mu upute pokoju kritiku kako bi se on malo trgnuo. Bilo mu je žao što je tako olako shvatao školu i učenje.

Mrav je nastavljao da se trudi i da konstantno radi na svom znanju. I dalje je vredno učio, i dalje je sve postizao, ali je isto tako imao sasvim dovoljno vremena za igru, druženje i odmor – jer uz dobru organizaciju, ništa nije nemoguće.

Cvrčak je sada imao gomilu gradiva ispred sebe koje je imao da nauči. Morao je da uči danonoćno da bi stigao učenike iz odeljenja i nadoknadio propušteno. Ipak, naučio je svoju lekciju i obećao sebi, nastavnicima, pa čak i svom prijatelju mravu da će ubuduće uvek učiti redovno i da će svoje obaveze ispunjavati na vreme. ,,Učenje engleskog jezika i nije tako dosadno kao što sam mislio. Štaviše! Nastavnici su mi zadali toliko zanimljivih lekcija i zadataka, da jedva čekam da sve naučim. Ja to mogu!”