Bio jednom jedan gavran. Naizgled, njegov život se nije razlikovao od ostalih ptica u jatu. Leteo je po čitav dan, družio se sa drugim pticama, te zajedno sa njima skupljao hranu i pravio gnezdo. Međutim, po nečemu se ipak izdvajao. Imao je jednu veliku želju za koju niko osim njega nije znao. Oduvek su ga fascinirali strani jezici, a naročito ga je zanimao engleski. ,,Kako bih samo voleo da govorim engleski”, često je mislio gavran. ,,Mogao bih da putujem svuda. Kada odletim u neku daleku zemlju, moći ću da razgovaram sa kim poželim i svi bi me razumeli. Svi će se diviti mojoj pameti. A steći ću i mnogo prijatelja sa svih strana. Pa nije li to divno?” 

Pored ljubavi prema engleskom, mnogo je voleo da putuje i da sklapa nova poznanstva i prijateljstva. Sve to ga je još više podstaklo da se odvaži i da započne sa ostvarenjem svoje želje. Odluči tako gavran da i on nauči engleski jezik. ,,Šta tu može biti teško”, pomislio je, ,,kupiću knjigu i rečnik, naučiću reči, nekoliko glagola, poneku imenicu i šta mi više treba”. Kupio je gavran knjigu, kupio i rečnik; prelistao je malo knjigu, pročitao sve reči, a engleski ni da bekne. Mislio je da će odjednom progovoriti engleski i da će za kratko vreme sve naučiti. 

Ali vide da je vrag odneo šalu i da će morati da se posveti učenju, ali i da uči na pravi način. Učenje engleskog jezika nije nešto što se moglo savladati preko noći, kako je isprva mislio. Dugo je razmišjao i naposletku shvatio da bi mu pomoć dobro došla. Odluči on tako da upiše školu engleskog. Sav ushićen zakuca na vrata škole, kada mu rekoše ,,Šta tražiš ovde, ne primamo ptice, ovo je škola za ljude”. Išao je od jednih vrata do drugih, ali nije odustajao. Već pomalo tužan i umoran, ali rešen da ostvari svoje snove, ode u još jednu školu. ,,Škola engleskog jezika JCR English”, pisalo je na vratima. Vrata mu otvoriše nastavnici koji su delovali tako nasmejano i ljubazno, da mu se osmeh odjednom vratio na lice, baš kao i želja za učenjem. Najzad je primljen u školu. Zaista je vredno učio, danima i noćima. Učio, ali se i mučio. Najveći problem bila su mu glagolska vremena. Ni čitanje mu nije lako palo. A kada je trebalo da izgovori nešto na engleskom, tek tada bi nastale prave muke. ,,Nikada neću naučiti engleski, preteško je. Nemam nimalo talenta, ništa mi ne ode od ruke. Odustajem, nisam ja za ovo”. Međutim, strpljivi i posvećeni nastavnici su ga motivisali i bodrili ga da bude istrajan i da ne odustane tek tako, te ih gavran ipak posluša i nastavi da uči. Kad god bi sišao na zemlju ne bi li se malo odmorio od dugog letenja, učio bi i radio domaće zadatke koje bi mu nastavnici zadavali. Znao je da po izlasku iz učionice učenje ne prestaje i da će morati mnogo da se potrudi ako želi da postigne ono što je naumio. Bio je uporan, radio je vredno i marljivo. Imao je i padove i uspone, dobre i loše dane, ali to ga je samo ojačalo i podstaklo da uči još više i da se bori do kraja. Imao je svoj cilj i čvrsto je rešio da ga ostvari. Nije ni primetio kada je jednoga dana počeo da govori engleski. Verovali ili ne! Isti onaj gavran kom je engleski jezik tolike muke zadao, sada je govorio toliko lepo i toliko tečno, da mu ni izvorni govornici ne bi bili ravni. 

,,Uspeo sam, uspeo”, hvalio se gavran ostalim pticama. Njegovi prijatelji bili su veoma ponosni na njega, jer im je na sopstvenom primeru dokazao da se snovi ostvaruju, i da je sve moguće ako nešto dovoljno želimo i potrudimo se.  

Došao je napokon dan gavranovog toliko očekivanog putovanja. Bio je uzbuđen i nestrpljiv da sazna šta ga sve još čeka. Uzeo je kofer, spakovao sve što mu je potrebno, a među svim stvarima i beleške sa časova, kako bi uvek mogao da ponovi pređeno gradivo i da u svakom trenutku može da se podseti svega onoga što je dosad naučio. 

,,Upornost se zaista isplati”, pomisli gavran i sav zadovoljan i ponosan odlete u daleke krajeve.